Usvoji ideju. Danas.

Ideje su živa bića. Sve ukazuje na to.

Tačno, ne možemo da ih vidimo ili dodirnemo, ali njihovo ponašanje dokazuje da one bez obzira na nas, njihove vlasnike, žive svoje nezavisne male živote.

Niko ne zna kako se rađaju i odakle dolaze. Postoji ta teorija da nastaju kao plod ljubavi (ili seksa, kako više volite) između akumuliranog znanja, emocija i atmosferskog pritiska. Nekad znamo šta je to bilo „tata“ ideji, nekad ne znamo. Nekad su željene i planirane, pa ih čekamo i nadamo im se, nekad nas isprepadaju u sred tuširanja, a nekad nam budu ostavljene ispred praga svesti (u polusnu ili nakon nekog šoka) sa malom porukom koja kaže da nemaju drugi dom osim nas.

Te su najčudnije. I najbolje.

Sa idejama-siročićima uglavnom nisi siguran šta treba da radiš. Imaš jasan osećaj da je ta inspiracija tuđa, da je to trebalo nekom drugom da padne na pamet. Ali, eto, zapalo je tebi. Omašilo je svoju putanju u svemiru i završilo u tvojim nervima. I baš kao i svaka beba, makar i tuđa, i ova ideja je slatka , zabavna, neodoljiva i naporna. Užasno naporna i  jezivo glasna, a najviše onda kada pokušavaš da radiš na već postojećim, svojim, punoletnim idejama koje imaju jasnu životnu perspektivu. Tada imaš izbor – da je odneseš na nečiji tuđ prag, da je zaboraviš i ostaviš da ispari, ili da je usvojiš i brineš se o njoj dok ne odraste i ne pretvori se u nešto konkretno.

Nije lako. Kad su tako male, potpuno su nemušte. Neupotrebljive. Jednom prilikom mi se, te davne 2002.,  pojavila jedna takva ideja-siroče, zalutala u pogrešan um. Zvala se „dečja pesmica o zeki serijskom ubici“. U tom trenutku ja nemam gotovo nikakvo iskustvo u pisanju stihova, niti želju da počnem. „Zeka ubica“ je potpuno kretenska zamisao koja nema gotovo nikakvu praktičnu primenu. Međutim…

…Međutim, meni bi žao, usvojih ideju, kupih cuclu i ostavih je da raste i da se menja. Godinu dana kasnije, porasla je i dobila prve zubiće. Napisala sam tekst pesmice i poslala ga nekolicini ljudi. Neki su se, onako detinjasto oduševili, većina je ostala ravnodušna, a izvestan broj ljudi je pomislio da sam neopozivo prsla s mozgom i da me treba poslati na neku njivu da se zanimam poštenim poslovima (s punim pravom).

Pesmu, ipak, nisam izbrisala.

A onda je ideja, nekoliko godina kasnije, ušla i u pubertet. Postala pravi, mali, nadrkani tinejdžer. Osmislila sam je dovoljno da može da se izrazi i komunicira, ali je zato bila bezobrazna za pehar. Tražila je da joj se nabavi ovo i ono, a kad meni nešto treba – nju to nije zanimalo. Nestajala je i vraćala se bez pitanja. Suprotstavljala se svemu u šta verujem.  Tražila mi je da pesmica dobije i muziku, a ja u tom momentu ne znam da sviram nijedan instrument. Da bih je smirila, naučila sam da sviram gitaru (pod stare dane), a ona je to onako bahato prezrela i zahtevala za sebe neki egzotičniji intrument. Pošto sam ja bolećiv staratelj, i pošto znam da je mukica usvojena, i pošto ne umem da lupim šakom o sto – pao je dogovor.

Ja sam njoj kupila ukulele, a ona je pristala da se pesmi tekst malkice dovede u red.

Sve bi bilo u redu da je ostalo na tome. Međutim, klinka je postajala sve alavija i alavija. Htela je da se pesma snimi. Pa, da se postavi na YouTube kako bi je i drugi čuli. Pa, da se napravi i nastavak. Pa, da počnu da se prave i druge pesmice, da se uključe drugi ljudi, i tome slično.  A ja sam pristajala na sve, vrtoglavom brzinom. Kao što rekoh, mukica je usvojena i bilo mi je žao da joj to ne učinim.

Godine 2013., punu deceniju nakon usvajanja dotične, ja svakog ponedeljka na ovom sajtu objavljujem (poslovno gledano) besmislene i (finansijski posmatrano) neisplative tekstove i klipove. Materijala nikad ne ponestaje. Jasno je da je sve to poteklo od onog prve pesmice. Izgleda da je siroče potpuno odraslo i dobilo svoju decu. Eto šta se dešava kad ugađaš svojoj ideji, pa se ona razmaše. Međutim…

…Međutim, ne mogu a da joj ne budem zahvalna. Sad kada smo obe nekako odrasle (omatorele, da se ne lažemo), ona se brine o meni. Zahvaljujući svemu što je ona iznedrila, ja u poslednje vreme stres i frustracije podnosim odlično. Neki ljudi su mi rekli da im je nekolicina postova sa ovog sajta ulepšala dan. Neki su, videvši „100 Lisica“, takođe počeli da primećuju ideje koje leže unaokolo i čekaju da budu usvojene.

Čini se da one nisu samo živa bića, nego da mogu da vam budu i prijatelji. Stoga, ako primetite neku sasvim malu i nejaku kako se probija kroz vaše moždane vijuge, usvojite je. Čak i ako je luckasta, nepraktična, besmislena, neisplativa. Nema veze što nije namenjena vama. Čim je stigla dotle i kmeči, neko mora da se pobrine za nju. Jednog dana će vam ona svu tu ljubav vratiti, ovako ili onako.