Šta voli narod?

Drage dame, draga gospodo, draga deco i dragi svi vi ostali koji ne želite da budete svrstani u bilo kakve kategorije,

Predstavljam vam:

ŠTA VOLI NAROD?

Kratki igrokaz za široke narodne mase

(Inspirisano stvarnim razgovorima, vođenim sa pametnim ljudima u 2014.)

lica:

VI – Fini ljudi sa kojima sam u svakodnevnom kontaktu, uživo ili na društvenim mrežama

DOMAĆI TABLOID – bilo koji, zaista

JA

**************

/Na sceni nema ničega, jer nema para za scenografiju. Vi ste doneli sa sobom najnoviji primerak nekog tabloida i zgranuto ga prelistavate. Ja sam tu negde pored, i trudim se da ne gledam u naslovnicu na kojoj je fotografija prosutih creva./

VI: Odakle im obraz da ovako razvlače žrtve po novinama? Je l’ ovo fotografija leša sa obdukcije?! Bože gospode!

JA: Je l’ možeš samo malo da se pomerite u stranu, oslepeću.

VI: Molim? /Okrećete stranicu/ A, da, izvini, evo, je l’ ovako bolje?

JA: Ne baš, sad gledam tačno među prepone neke pevačice, a ako se okrenem udesno vidim uplakanu majku nekog deteta koje nije imalo para za operaciju.

VI: Kako ih nije sramota?

/Iz tabloida dopire mali, sladak glas, uglađen i  prijatan./

TABLOID: A zašto da nas bude sramota? Što vam savesno dostavljamo ono što želite?

VI: Ovo niko ne želi!

TABLOID: Vidim, čitate me i uživate. Toplo preporučujem aferu sa ilegalnim abortusima na sedmoj strani, super je!

VI: Zašto bi iko… Na kojoj strani ste rekli?

/Tabloid se veselo kikoće./

JA: A da ti te novine baciš u smeće, a?

VI: Evo, samo da pročitam do kraja, strašno koliko izmišljaju…

TABLOID: U mom sledećem broju ćemo nekoliko slavnih ličnosti optužiti za ubistva, krađe i silovanja. Nemamo nikakve dokaze za te optužbe, ali koga briga.

VI: Ima da vas tuže!

TABLOID: Pa šta? Izgubimo lepo na sudu, platimo odštetu i radimo dalje. A tiraž raste. Nemojte vi za nas da se brinete.

VI: Država bi trebalo da vas zabrani!

TABLOID: Mislite, da nas cenzuriše?

VI: Nije to cenzura, cenzura je kad…

TABLOID: Jeste cenzura. Eto, a onoliko ste galamili protiv cenzure. Odlučite se.

VI: Ma, bre, treba da vas streljaju i obese, sram vas bilo, lešinari jedni!

TABLOID: Okej, mi smo lešinari. Ali, ako smo lešinari, šta ste onda vi koji se hranite onim što lešinari donesu? Priznajte. Lože vas naše fotke. Ne znam što nas toliko hejtujete, kad vam to malo jadnog uzbuđenja koje osetite u toku dana upravo mi donosimo? Razmislite, pa nam se javite. A u međuvremenu, zašto ne biste pročitali istinu o Srbima na desetoj strani, naime, oni su osnovali Vavilon i izmislili horoskop….

/Tabloid utihne potpuno dok vi hitro prelistavate njegove stranice u potrazi za još jednom teorijom zavere o Srbima, nebeskom narodu./

VI: Kakva govna. Jesi ti čula kako se oni brane, majke ti?

JA: Zapravo, potpuno su u pravu. Mi ih održavamo u životu.

VI: Netačno. Kriva je država što neće da uradi bilo šta po tom pitanju.

JA: Država je kriva što ih koristi za svoju propagandu i spinove, ali država ništa od svega toga ne bi mogla – da nije nas. I mi smo deo te države, nažalost.

VI: Eh, ispadosmo sad mi krivi što tabloidi postoje, jeste, kako da ne.

JA: Tabloidi nisu na državnim jaslama, oni se u potpunosti održavaju od prodaje svojih primeraka i od reklama na svojim portalima. Znači, svaki put kad kupimo primerak, kliknemo ili, ne daj bože, šerujemo članak „STARLETA POKAZALA REKTUM NA GROBLJU (VIDEO)“, oni zarade sredstva da nastave da to objavljuju. E sad, pošto se vremenom prag tolerancije na šokantnost bljuvotina koje oni objavljuju pomera  (jer je nama koža sve deblja, a nervi sve tanji, i ono malo empatije što nam je ostalo – nestaje) oni moraju da objavljuju sve strašnije i strašnije priče. Tako nas dovode na onaj nivo retardacije koji državi odgovara da prikrije svoju nesposobnost i potpuno rasulo koje u njoj vlada. Dok se mi bavimo time da li je ovaj ili onaj porno snimak autentičan, oni će da proture zakon po kome smo dužni da im svakog meseca damo po bubreg i sina prvenca jer su pare od poreza spiskane na gluposti.

VI: Sve sam to već znao, nisam baš toliko glup.

JA: Velika većina čitalaca veruje u svaki naslov koji pročita, a da čak i ne preleti pogledom ostatak teksta (u kome se vrlo često sam naslov demantuje).

VI: Mi nismo većina!

JA: Možeš ti da šeruješ njihov članak u negativnom kontekstu, ali to i dalje povećava čitanost – a samim tim i zaradu. Mrzim što moram da parafraziram Gebelsa, ali tačno je – ne postoji negativan publicitet.

VI: Smaraš. Otkrila si toplu vodu. Sve su to opšta mesta. Sve to već znam.

JA: Naravno da znaš. Problem je što ništa ne radiš po tom pitanju.

VI: Pa ne mogu ja sam da menjam sistem, to je nemoguće.

JA: Sistem se menja malo po malo. Evo kratkog uputstva koje svako može da razume:

Ne kupuj tabloide na kiosku nikad. Ne klikći na njihove linkove i ne šeruj ih, čak ni iz sprdnje. Ne ostavljaj komentare na njihovim portalima, ali ni ispod fejsbuk postova sa takvim člancima. Na fejsu postoji opcija da trajno sakriješ njihove aplikacije, tako da ti nikad ne izlaze u fidu. Moja topla preporuka je i da sakriješ postove ljude koji često šeruju takve tekstove, jer oni ionako samo paniče i lupetaju. 

VI: Ali, šta ako propustim neku bitnu vest?

JA: To što oni objavljuju nisu vesti, samo ima oblik vesti. Vest mora da sadrži proverenu informaciju koja je od neke koristi građanstvu. To što oni objavljuju nema nikakav sadržaj, samo privid sadržaja. Često šire i opasne dezinformacije. Legitimnu vest ćeš svakako pre saznati i iz Njuza, nego iz takvih izdanja.

VI: Ali, džabe ih ja ignorišem, kad će gomila nekih idiota i dalje da se loži na to što oni rade! Džabe ja ne klikćem, kad svi drugi klikću!

JA: Šta te briga za tamo neke ljude! Treba brinuti o onome na šta možeš lično da utičeš. Ako ništa drugo, barem spasi sam sebe štete.

VI: Ne može ovo nas pametne da ošteti. Toliko je glupo, da postaje zabavno.

JA: Vidim kako je zabavno, od trenutka kad si otvorio taj tabloid – ne prestaješ da besniš i kukaš. Verovali vi ili ne u ono što nam serviraju, takav sadržaj stvara osećaj bespomoćnosti, straha, mučnine i rezignacije. To su sve emocije koje nas čine inertnim, lenjim, neupotrebljivim i podložnim manipulacijama. I to je ono što se dešava onima koji su pametniji. Oni gluplji bivaju nahuškani agresivnim tekstovima, spremni i da zaratuju – ako treba.

VI: I šta sad?

JA: Bojkot tabloida, šta drugo?

/Tabloid umire od smeha. Nije mu dobro, bukvalno./

VI: Evo, smeje nam se. Zna da je to potpuno uzaludno. Ne znam što da se cimamo uopšte?

JA: Ako sam uspela makar jednog od vas da ubedim da je bojkot jedino efikasno rešenje u borbi protiv medijskog đubreta, ja sam zadovoljna. Malo manje para za pisanje bljuvotina. A to govno može da se kikoće koliko god hoće.

VI:

**************

Igrokaz nije završen, jer ja nemam pojma šta vi tu kažete. Da li ćete da mi se pridružite, nasmejete u lice, klimnete glavom i zaboravite ceo ovaj razgovor, ili nastavite da uživate u slikama koje vam tabloid nudi, to je samo vaš izbor. Ja svakako već neko vreme sprovodim svoj mali, lični bojkot tog užasa, manje me grize savest i bolje se osećam.

Ne servira se narodu ono što on voli, već se on navikne da voli ono što mu se servira.