Pismo glavnom junaku

Kad smo bili mali, voleli smo te zato što si veliki i jak i boriš se sa nemanima da bi spasio princezu. Imao si konja, oklop i bezgranično Dobro u svom srcu, Dobro kome mađije i spletke nisu mogle ništa. Uvek si uspevao da pobediš na kraju priče, i  to je bilo ono što nas je bolje od svakog ćebeta grejalo kada bismo posumnjali da se ispod kreveta krije posebno gadan bauk. Nije bilo važno kako se zoveš ili kako razmišljaš, znali smo da si snažan i dobar i da ćeš živeti srećno do kraja života.

Mi smo rasli, a ti si počeo da se pojavljuješ i po filmovima – crtanim i onim „običnim“. Postalo je bitno kako izgledaš i kakve moći imaš. Svađali smo se između sebe čiji je omiljeni junak bolji, nesvesni toga da su svi oni – ti. Nekad bi bio muško, a nekad žensko, oba tvoja vida bila su podjednako spremna da spase nevinu žrtvu od nedaća, to je mnogim devojčicama ulilo nadu. Zaljubljivali smo se u tebe i želeli da budemo kao ti, u isto vreme. I dalje si se borio protiv Zla, ali ono više nije bilo tako očigledno i vidljivo. Čudovišta često nisu bila čudovišta, ponekad su to bili obični ljudi, ali sa oružjem i paklenim planom. Navijali smo za tebe iz sveg srca i plakali kad ti se nešto desi. Ponekad bi čak i poginuo, ali bi se već u sledećem filmu neka tvoja inkarnacija već obračunala sa neprijateljem i vratila mu za sve. Zlo nije imalo šanse.

Nastavili smo da rastemo, a ti si postajao sve složeniji. Neki stripovi i romani su nas naučili da ne moraš biti savršen. Junaci imaju mane, baš kao i negativci vrline.  Heroji umeju da budu nagli i grubi, umeju i da se uplaše. Mogu biti bivši negativci koji su uvideli da greše i postali dobri. Mogu biti kukavice koje su prevazišle svoje strahove i postale hrabre. To nam je bilo novo i privlačno – glavni junak koji je faličan! Prepoznavali smo se u tvojim dilemama, zavisnostima i mržnjama. Tvoje pobede na kraju priča postajale su sve upitnije, ali mi smo to voleli zato što je istinitije nego oni bajkoviti krajevi kad smo bili mali. Prijala nam je ta mala gorčina koja je ostajala posle tvoje avanture, jer, istini za volju, iako si ubio zlog čarobnjaka, njegov sin se sprema da preuzme njegovu poziciju i osveti ti se.

Kad smo već kod sina zlog čarobnjaka – i on nam je s vremenom postao zanimljiv. Nije on bio zao zato što se takav rodio, postao je to zato što si ga ti povredio. Ubio si mu tatu. Matori je možda bio negativac, ali je bio i njegov otac. Ta romantičarska ideja o zloći nežnih emocija nam je postajala sve privlačnija. Već dugo smo bili na strani bezuslovnog Dobra, a niko se nije ni potrudio da razume to, često inteligentno i veoma osećajno – Zlo. Prinčevi su nam odavno dosadili, veštice su postajale sve omiljenije. I tako si se ti, glavni junače, pretvorio u negativca – to jest,  on u tebe.

Istini za volju, vremenom je postalo je naporno gledati kako tvoj omiljeni glavni junak (zato što je, tehnički gledano, zao) iznova i iznova strada na kraju priče. Moralne norme umetničkih dela morale su da se održe na određenom nivou – ne bi bilo fer da Dobro ne pobedi Zlo na završetku, s čije god strane da je bio pripovedač. Zato smo rešili da izbrišemo granice. Šta je to, uostalom, Dobro, a šta Zlo? Ko to određuje? Nije li nas same, sada već matore, iskusne i ogorčene, život više hiljada puta naučio da pravde nema? Zašto bi je onda bilo u pričama? Zašto bismo se uopšte bavili time koliko je i ko moralan (kao da „moral“ nije izmišljena kategorija koju nam nameće društvo da bi kontroli…blabalabalabla), kada je mnogo zanimljivije videti ko je koliko inteligentan, lukav, odvažan ili lud. I zašto bismo se ograničavali na jednu zaokruženu priču, nije li bolje napraviti seriju priča u kojoj je baš svaki obrt moguć? Zašto priča mora da ima kraj?

Danas te pratimo više nego ikad. Dišemo, mislimo, patimo i volimo zajedno sa tobom tako snažno, da je pitanje da li uopšte postoji ta membrana koja deli tebe od nas. Odavno više nisi heroj sa super-moćima, a mi odavno više nismo deca. Ti si običan čovek sa nekolicinom vrlina i gomilom mana, baš kao i mi. Živiš naše živote, a mi živimo tvoj, trudeći se da zaboravimo na naše koji su gotovo identični tvom. Priče su postale stvarnost, ali ne onako kako smo želeli kad smo maštali duvajući u svećice na rođendanskim tortama pre mnogo godina.

U poslednje vreme se posebno radujemo kad se ispostavi da si gori i od nas samih. Kada vidimo koliki kreten umeš da budeš, mi se nekako osetimo bolje – jer još uvek nismo dotakli te dubine u kojima se ti sad valjaš.

Zašto ti pišem sve ovo? Zato što me zanima kako želiš da te predstavimo klincima koji sada rastu? Da li da prelaze ceo put koji smo i mi prešli, ili da im odmah uništimo sve iluzije i pokažemo im kakav si zaista ispod tog blještavog oklopa? Ako im već doziramo istinu da bismo ih poštedeli trauma, kako da je doziramo? Sme li hrabri princ da bude i alkoholičar, da li je prelepa princeza bila uvek verna svom spasiocu (čak i kad ju je oteo onaj zgodni lopov)? Da li se kralju malo otkačila šaka kad mu je kraljica gunđala za vreme ručka, pa je gospođa bila modra par minuta kasnije? Da li je taj brak trajao do kraja njihovih života, ili su se pokačili na sudu tokom razvoda zbog toga što zapadna kula na zamku spada u zajednički stečenu imovinu? Da li su im deca normalna, ili su smoreni tinejdžeri, debeli, nezainteresovani i bez ikakvog hobija jer je tata pobio sve nemani u kraju?

Na kraju krajeva, želimo da nam deca budu srećna, ali ne i da budu naivne budale nesposobne za pravi život.

Budi fer, odgovori. Spasi nas od Zla još jednom, poslednji put – u ime starih dana.