Deda Mraz i ja nikada nismo uspeli da uspostavimo kvalitetan odnos.
Nije u pitanju razlika u godinama, niti činjenica da bi to, ovako ili onako, bila veza na daljinu. Nikada nisam bila previše zahtevna, nisam se žalila, ili bila nedostupna. Nije do mene, do njega je.
Jednostavno – on laže. On je jedan prokleti lažov, licemer (licimur, prim.prev) i manipulator. Ne bira sredstva. Zaboga, on vara decu! Evo, ko misli da preterujem – sledi moj mali, intimni spisak razočarenja.
*******
1.
Imam tri i po godine i nalazim se u gimnaziji u kojoj mama predaje. Njeni đaci su napravili novogodišnju priredbu za decu zaposlenih i na kraju te predstave klinci su se slikali sa Deda Mrazom i dobijali poklone. Kakva sreća! Konačno ću upoznati tog čoveka o kome slušam od kad znam za sebe (što u tom trenutku i nije posebno dug period, istini za volju.) Prilazim oprezno, ali zainteresovano. Pentram se po crvenoj odori da bih sela čoveku u krilo i popričala otvoreno o svojim željama za tu sezonu. A onda – šok!
Deda Mraz nije pravi Deda Mraz, Deda Mraz je jedan od maminih učenika sa tonom jeftine šminke i bradom od vate. Mislim, stvarno. Ne samo da mi je poturen lažnjak, poturen mi je gotovo maloletni lažnjak. Neozbiljno. Preplakala sam ostatak tog dana i nijedan poklon nije mogao da me uteši.
2.
Imam 7 godina i pored toga što sam relativno dobro dete, takođe sam i mali sarkastični mudroser koji zna sve najbolje (da, naslućujem vaš sarkastičan komentar tačno na ovom mestu, znam, u pravu ste).
Zato što sam takav mali mudroser, tata je rešio da mi malkice povrati veru u magiju i bajke. Novogodišnju noć smo proslavljali porodično – mama, tata i ja, uz obilnu večeru i televizor. Na svakih sat vremena me je ćale slao u kuhinju po čašu vode, u kupatilo po čašu vode, kod komšije po čašu vode, u dvorište po čašu vode sa česme. Svaki put kad bih se vratila, čekao bi me po jedan mali poklon uz tatinu rečenicu: “Evo, SAD je bio Deda Mraz da ti ostavi ovo, ali je morao da požuri nazad zbog ostale dece. Ko ti je kriv kad se vučeš kao puž.”
Bezobrazluk. Čovek nije uspeo da se pojavi na vreme i onda je uvalio mom ocu da ga pokriva. Želela sam da verujem da nije tata taj koji je odradio celu akciju s poklonima, ali sam, duboko u sebi, znala da su te noći hiljade i hiljade dobrih roditelja pokušale da isprave ono što je starac sa Severnog pola zabrljao.
3.
Imam 10 godina. Tata radi u dečjem pozorištu i ja ceo decembar provodim tamo gledajući milion i jedno igranje iste novogodišnje predstave za decu. Toliko sve znam napamet, da svakom od glumaca brojim greške u sebi. Nakon svake predstave, Deda Mraz se slika sa decom i deli im poklone. Jedan tatin kolega me pita: “A što ti nećeš da se slikaš sa njim?” Odgovaram mu hladnim, profesionalnim tonom – “Sa Bobanom? Ma daj, gledam ga svako jutro kako cepa vinjak za šankom.” I tu je bio kraj svakoj daljoj priči.
*******
Ono što me najviše boli u celoj toj priči jeste činjenica da ja nisam, čak ni tada, izgubila veru da deda Mraz egzistira kao neka vrsta božanstva. Verovala sam da postoji, negde daleko, i da ga živo zabole za svu decu koja ne žive po holivudskim božićnim filmovima ili reklamama za Koka-Kolu. Kao da mi ovde nismo bili dovoljno dobri za njega, pa je licencirao kojekakve jadne zamene da ga loše odglume.
Tu i tamo bi se pojavio po neki srbočetnički entuzijasta da mi objasni kako je Nova godina ionako sranje, kako je to kapitalistička/komunistička izmišljotina, kako mi imamo jedan drugačiji Božić kao izvor prave čarolije. Super. Iz moje klinačke perspektive, Božić je oduvek bio dosadnjikavi crkveni praznik, prepun nerazumljivih običaja, ozbiljnih lica, s pogačom koja je natrackana lošim vinom i smrdi, te konstantnim uzvicima na staroslovenskom. Jupi.
Što se Deda Mraza za istočno tržište tiče, iliti “Božić Bate”, to mi tek nikada nije bilo jasno. Za početak, ko je to? Je l’ i on neki deda, ili je klinac? Je l’ to beba-Isus? I gde su pokloni? Iako volim sarmu i pečenje, teško da to prolazi kao poklon, majku mu.
Sada, kada imam punih dvadeset osam godina i odavno više nisam dete, emocije prema matorom lažovu su se konačno razjasnile. Postojao, ne postojao, ne treba mi. Nema veće sreće nego kad ti neko koga voliš pokloni nešto lepo, ili još bolje – kada sam sebi uspeš da pokloniš nešto što si oduvek želeo. Zasluge, konačno, idu onome ko ih je i zaslužio.
Na kraju, moj raskid sa Deda Mrazom ne tiče se samo mene. Kada jednog dana budem imala decu, kreiraću specijalno za njih neko novo i mnogo zanimljivije novogodišnje biće koje deli poklone. Ako ništa drugo, ono će biti samo njihovo i neće morati da ga dele sa ostalom dečurlijom planete Zemlje.
