Decembarska Depra

Ukoliko ste jedan od onih prazničnih entuzijasta koji već negde sredinom novembra upada u euforiju izazvanu Kokakolinim novogodišnjim reklamama i ostaje u njoj do početka marta naredne godine, preskočite ovaj tekst.

Ne, ozbiljno, preskočite ga, sigurno će da vas iznervira. U pitanju je naporno, defetističko, hejtersko đubre.

Eto, tako. Sad kad smo se oslobodili onih veverica što skakuću unaokolo i piskutavo grakću „GDEĆEŠZANOVU? GDEĆEŠZANOVU?!“, možemo da se prepustimo blaženoj depresiji koju donosi kraj svake godine. Ja, nažalost, ne umem da vam dam recept kako da tu napornu melanholiju pobedite, ali mogu lepo i pregledno da nabrojim stvari koje mogu da je pogoršaju i kojih se treba čuvati.

1. Sindrom najluđe noći

Noć između 31.decembra i 1. januara se zove „najluđa noć“ jer si do tad sigurno i neopozivo izludeo od zivkanja ljudi, organizacije dočeka, svađanja oko toga gde se ide ili ostaje, koji alkohol se kupuje i koliko, šta se oblači i koja će se muzika puštati. Naravno, svima nam je jasno da bi bilo i lepše i lakše, a i značajno zdravije kada bismo taj dan tretirali kao bilo koji drugi petak u godini i opušteno izašli negde. Alternativa je još zgodnija – ostati kod kuće i ušuškati se pod jorganom uz nekoliko sezona osrednje serije sa zgodnim glumcima i retardiranim obrtima.

A, ne. Ne, ne. Ne može. Operativni sistem u našim glavama koji se formirao pod uticajem kojekakvih treš filmova, emisija, reklama i sličnih budalaština, kaže da je baš ta noć NAJLUĐA! Ona je magična! Svašta može da se desi! Sve je dozvoljeno! I, što je najbitnije – ta novogodišnja magija nosi strašnu kletvu u sebi.

/Pročitati glasom Kristofera Lija/“ Ako se to veče ne provedeš najbolje na svetu, cela godina će ti biti usrana!“

Mhm. Zeznuto.

Naravno, svi dobro znamo šta se dešava kad se nešto mora. Ceo Univerzum se zaveri da to nešto pođe naopako.

Zato smo uveli i amandman – najbolje se provedeš onda kad to ne očekuješ. To znači da moraš aktivno da ne očekuješ dobar provod. A to, opet, znači da ga očekuješ, te se, samim tim, nećeš dobro provesti.  Ja to zovem novogodišnji paradoks.

Da zaključim ovu stavku: dočeci zu izvor velike frustracije i prevarenih očekivanja. Ne kažem da ih treba ukinuti, samo da im treba pristupiti kao prema nužnom zlu – oprezno i bez ikakvih iluzija.

2. Sezona popusta

Čim gradske vlasti okite grad i pretvore ga u seoski vašar „C“ kategorije, ljude naprasno zasvrbe novčanici, a kreditne kartice im se zažare do usijanja. Pare žele napolje, pa to ti je. Mudri trgovci nafurane cene preinače u delimično pristupačne, a mi, budale, pomislimo da je to za naše dobro i otrčimo da se darivamo do izbezumljenja. Grad se zakrči, narod divlja kao da se besplatno dele sadnice japanske trešnje, ali savest ipak nalaže da najbližima kupiš poklone.

Postoji i ona čarobna ekipa hobita koji neposredno pred Novu godinu kupuju hranu i piće u epskim količinama, pa ih šleperima transportuju u svoje hobitske rupe (koje potom zaliju betonom i onda tu ćute i jedu). Šta ćeš, nikad se ne zna kad će da izbije nuklearni rat ili invazija zombija (ili i jedno i drugo); što je sigurno – sigurno je. E, zbog tih mučenika se uvek zapitam ima li života i nakon 31. decembra, a i ako ima – vredi li  on išta?

Mene ova kupoholičarska manijakalnost iskreno rastužuje, i to isključivo zato što ni ja nisam imuna na nju. Gledam one svetlucave, šarene izloge, merkam knjige, šminku i gedžete, a u glavi mi odzvanja lagana božićna melodija propraćena praporcima i nežnim stihovima  – „Već dva meseca nisi platila Infostan, kravo glupa.“

I onda ipak kupim to šljašteće govance i budem srećna čitavih 25 minuta.

3. Sumaciona kriza

Ovo je termin koji psiholozi koriste za onaj gadan osećaj promašenosti koji imaš kad god se neki vremenski ciklus završi. Na primer, pred rođendan, pre nego što ćeš završiti školu, zaposliti se ili ući u brak,  i  naravno – na kraju svake kalendarske godine. Na televizijama idu brojne retrospektive važnih događaja iz zemlje i sveta, prave se muzičke top liste, jutjub izbacuje kompilacije najvećih fejlova, a ti ležiš, gledaš u plafon i nabrajaš u sebi šta si sve hteo, pa ipak nisi uradio tokom protekle godine.

Društvene mreže ne pomažu previše – kao da ti je feed sastavljen od tvojih vršnjaka, pa i onih mnogo mlađih od tebe, koji su našli svoju sreću, ispunjavaju svoje snove, žive život punim plućima i veruju u bolje sutra (ovde dodajte kliše po vašoj želji), dok ti sediš u majici i gaćama i beskonačno skroluješ po ekranu, a u sudoperi ti buja mali, ali moćan ekosistem na prljavim sudovima od pre tri dana.

Da si bar prihvatio onaj posao… Da si bar otputovao negde, makar i na kratko… Da si se bar preselio… Da si bar rešio da konačno zasnuješ familiju, makar je i rasturao za koju godinu… Da bar možeš sad odmah da ustaneš i izađeš iz tog stana u kome besciljno blejiš već predugo… Da bar – bilo šta od navedenog – samo da ova godina može da ti ostane u sećanju kao važna. Ovako je besmislena, a ti si ipak godinu dana stariji.  Nema veze što, objektivno gledajući, godina iza tebe verovatno ima i mnogo dobrih trenutaka i bitnih stavki, ti se i dalje osećaš kao nekakva tužna alga vezana za najružniji greben u moru.

Problem sa sumacionom krizom je što je podjednako naporna i kad te lupi nenadano, kao i kad je očekuješ. Nema joj leka, osim da je preležiš – baš kao da je grip.

*********************

Ironija u celoj ovoj priči leži u tome što je najbolje sredstvo u borbi protiv novogodišnje depre upravo – Nova godina. Treba samo sačekati da prođe ponoć i mozak se volšebno resetuje na nulu. Odjednom je tu novi početak, čist dosije, gomila šansi da se nešto ipak uradi sa sobom. Naprasno si potpuno vedar, bezbrižan, nabijen energijom i entuzijazmom, kao da te za jedanaest meseci ne čeka još jedan decembarski bluz. Kao da si beskrajno glup ili neverovatno dementan.

I dobro je što je tako. Zato se, još uvek, nismo ubili.