Odgovora: 18

  1. MarkoNo Gravatar
    02/09/2013 at 13:05 · Reply

    definisi disciplinu i disciplinuj se. definisi sta sve mozes pa uradi sve sto mozes. hiperhondrija kao benigna neizleciva bolest zahteva suzivot sa istom. postoji puno stiva na internetu za skeptike.

    1. Staša KoprivicaNo Gravatar
      02/09/2013 at 13:18 · Reply

      Marko, budi dobar pa daj neki link ;)

      1. MarkoNo Gravatar
        02/09/2013 at 13:39 · Reply

        „Inaåe, termin skeptik uglavnom se odnosi na osobu koja ništa odreðeno
        ne tvrdi, nego samo iskazuje svoje mišljenje, åesto uz ograde i dvoumljenje.
        To takoðe moæe da bude neko åiji stav prema nepotvrðenim pojavama uglavnom
        poåiva na neverovanju ili bar na odlaganju odluke dok se ne pribave
        dokazi koji ñe pomoñi u njenom donošenju. Skepticizam je, takoðe, filozofsko
        shvatanje po kome se apsolutno saznanje ili dolaæenje do istine smatra
        iskljuåenim i nemoguñim.
        Robert Tod Kerol (Robert Todd Carroll), oslanjajuñi se na Niåeovo (Nietzsche)
        uåenje, podelio je skeptike na Apolonijske i Dioniske. Prvi insistiraju
        na jasnoñi misli i na razumskom rezonovanju. Za njih su sve natprirodne
        pojave rezultat obmane ili zablude ali to nije razlog što ih oni odbacuju –
        taånije bi bilo reñi da im takve pojave, prosto reåeno, ne idu “niz dlaku”.
        Dioniski skeptici više se oslanjaju na strast i na instinkt, tako da oni prihvataju
        religiju i veru, ne zato što veruju u stvari koje ona propoveda nego
        zato što to odgovara njihovim oseñanjima, moralnim naåelima i instinktima.
        Tako, apolonijski skeptik ne vidi ni jedan razlog da veruje u natprirodne
        pojave, dok dioniski ne vidi razlog da ne veruje.“

        ja sam se skroz pronasao u ovom dijoniziju

        http://ponude.biz/knjige/v/Voja%20Antonic%20-%20Da%20li%20postoje%20stvari%20koje%20ne%20postoje.pdf

        moja omiljena skepticna knjiga na srpskom (ako vec nisi). procitaj uvod

        1. Staša KoprivicaNo Gravatar
          02/09/2013 at 13:42 · Reply

          A ja u ovom apolonijskom :D Susretala sam se već sa tim podelama kod Ničea, doduše u „Rođenju tragedije“. Iskreno, više bih volela da sam ovaj drugi tip.

          1. MarkoNo Gravatar
            02/09/2013 at 13:59 ·

            to samo znaci da nikad u zivotu neces biti srecna i da ce svaki sledeci dan u tvom zivotu biti sve gori i gori, dok se na kraju en izgubis u zgaristu svojih sumnji i briga. danas je najbolji dan koji ces ikada imati, jer te ocekuje tmurna i turobna sutrasnjica, lepojko…

          2. Staša KoprivicaNo Gravatar
            02/09/2013 at 14:00 ·

            Jeeeeej! :D

  2. faithNo Gravatar
    02/09/2013 at 14:24 · Reply

    Mene juce bolio stomak od ajvara …znam da mi skodi al si nemogu pomoci jer ga obozavam .potom sam rigala 3 puta i kad vise nisam imala sta da izbacim nit piletine nit ajvara nit kruha onda su me natjerali da popijem orahovac. 4 sata krivljenja je proslo sa samo jednim prstom orahovca. Jos da mi je insomniju izlicit spasila bi se.

    1. Staša KoprivicaNo Gravatar
      02/09/2013 at 15:28 · Reply

      Pa insomnija nije bolest, to je stanje duha :D Ne znam, počni da se drogiraš, kažu da pomaže :)

  3. BiljanaNo Gravatar
    02/09/2013 at 15:09 · Reply

    Staso, kad te zaboli zeludac, samo drmni jednu ljutu! To i lekari znaju, al’ nece da kazu. Lekovi tu ne pomazu, samo rakija… :)

  4. SandraNo Gravatar
    02/09/2013 at 16:59 · Reply

    iza svake hipohondrije je strah od smrti, te sam sebe izlecila od hipohondrije mantrom~sumnjala, ne sumnjala jednom ces svakako umreti od necega.

  5. zakeraloNo Gravatar
    02/09/2013 at 18:18 · Reply

    Prošlo je 9 godina od pojavljivanja mog zdravstvenog problema, a ja još nisam sigurna da su mi utvrdili pravu dijagnozu. Taj pakao sumnji prve 2 godine ne želim nikome. A onda, pošto sam utvrdila da mi se problem ne vraća uprkos mojim strahovima, rešila sam da sam dobro i da sam zdrava. I jesam. :)

    Naravno, tokom godina pokazuje se da sitnice koje mi smetaju i koje su upadljivije tokom vremena, uvek nađu svoj izvor u toj mojoj boljci. Što me, na neki morbidan i perverzan način, lišava sumnji da je dijagnoza pogrešna, ali na sreću, potvrđuje i da je moj način borbe sa strahovima ispravan.

    Uprkos tome, i dalje izbegavam da idem kod lekara jer moj skepticizam prema medicini ne gubi na snazi.

    1. Staša KoprivicaNo Gravatar
      02/09/2013 at 19:35 · Reply

      Tako ja svaki put, samo se problemi menjaju :D U pravu ste i ti i Marko iznad, moraš da rešiš da si dobro.

      1. MarkoNo Gravatar
        03/09/2013 at 13:47 · Reply

        ili da prihvatis da ces da umres bolesna

  6. ProfiNo Gravatar
    03/09/2013 at 01:28 · Reply
  7. AnaNo Gravatar
    03/09/2013 at 16:52 · Reply

    Prolazim to i samo da te posavetujem da se resis situacija i uzroka koji su te dovde doveli,znaci iliti ili oni seci u korenu,meni npje dosta pomoglo.

  8. NinaNo Gravatar
    14/09/2013 at 09:39 · Reply

    zanimljiv tekst. i sama znaš da nisi izmislila toplu vodu (konkretno mislim na priču o psihosamtskim blestima). jes, stvarno, zvuči kao začaran krug. meni je mnogo zanimljivo to da je toga sve više, a da se tako malo ljudi obrati onome ko dugotrajno rešava to pitanje – ne posledica (tada se mora uzeti ranisan, jebiga, dobro je dok je samo ranisan), nego uzorak. uzrok leži izgleda u pogrešno naučenom nošenju sa problemima.

    ja sam imala problema – bolove u leđima i glavobolje, zbog kojih sam završavala na MR-ima, skenerima, a bila sam spremna i na lobotomiju samo da to prestane. i svi su mi godinama govorili tu izlizanu floskulu „na nervnoj bazi, uzmite analgetik i probajte da se smirite). ja sebi nikad nisam delovala kao nervozna žena. ali to je izgleda i bila muka, što nisam odspolja nervozna. onda je krenula lagana hipertenzija. i opet jebena „nervna baza“.

    nije da nisam uzimala u obzir psihologa, ali to sam nešto doživljavala sa… skepsom, razume se. šta ja sada tamo da kažem, problemi su realni, nisam spremna da se peglam i vraćam se u detinjstvo. i sve racionalno. znam ja šta je meni.

    onda kad je već vrag odneo šalu, usudim se. saznam da ima naslednika vilhema rajha (koji je na početku bio frojdista, a zatim razvio svoj psihijatrijski pristup, koji se, simplifikovano rečeno, zasniva na tome da svaka emocija nosi određenu energiju (nije ovo nikakva banalna žvaka o bioenergiji – seti se straha i koliki impuls dobiješ kad se uplašiš i šta si u stanju da uradiš)… blokada tih emocija se dešava u nekom delu tela. i tkivo tog dela tela strada. na ovaj ili onaj način. on je čak i kancer dovodio u vezu sa psihosomatskim oboljenjem.

    i prijateljica me nagovori, posle tri godine pokušaja. da krenem i odustanem ako mi ne paše. moja argumentacija da mi i otac i deda imaju iste probleme sa kičmom i glavom budu pobijeni rečenicom: ali, ko ti kaže da ti i deda i otac ne „rešavaju“ probleme na isti način – suzbijanjem besa, bola, tuge ili čega god… i kao – ok, jebi se, krenuću zbog nje, samo da mi se skine s dnevnog reda.

    i skeptično i gotovo bezvoljno krenem kod žene koja radi po tom rajhovom metodu. i tako… malo se primim, malo i dalje skeptičan (zašto li ja dajem pare?!)… kao kad hodaš po sitnoj kiši, ne znaš da kisneš, a dođeš kući i mokar si.

    e to se desilo. u samom procesu nisam ni znala da se nešto događa, čak mi je bio i stres što sad to nije radikalno, što ne otvaramo pitanje mamatatizma kao na zelenoj sofi u lošem filmu o frojdu, pa me je nerviralo što seansu počne sa „šta ima novo“, kao da smo na kafi u kafiću… pa onda neke vežbe, nešto… pih. sve pih.

    ali ja pokisoh, do gole kože. nisma ni primetila da nisma popila kafetin mesecima do trenutka dok me nije bivši kolega pitao: je li bre, kako one tvoje glavobolje? ja pomislih – koje bre?

    nikad niko nije pominjao moju glavu kod psihologa. ni leđa. ni ukočeni vrat. a rešiše mi problem. pričom o meni. ne nužno o mom detinjstvu, prvom seksualnom iskustvu i emocijama koje preživljavam kad se setim bake koje nema više. nego tako nekako, normalnim razgovorima, u kojima sam sama i samo sama dolazila do zaključaka, bez uplitanja terapeuta. tako mi se činilo. malo razgovor, malo vežbe… i nekako moj život krenu da se otvara… iz života su mi se nekako spontano isključili neki ljudi – postajali su mi čak ne ni naporni, koliko nešto više nisam ni imala vremand a se vidim sa njima, a sve je tako spontano da nisam ni stigla da odreagujem. odjednom neke drugačije malo želje, neko zadovoljstvo sve veće. malo po malo, tek kad sam čitala dnevnike – vidim da mi nije jasno zašto sam neke stvari radila tako kad postoji bolji način, lakši, rpijatniji u krajnjoj liniji. baš ono… život mi je postao ugodniji. a nije na rez, pa ni ne konstatuješ dok ne rezimiraš stvari.

    e sad, skeptici bi mogli reći – da, možda je koincidencija. ne znam. možda.

    posle godinu i po dana, popularno rečeno „rada na sebi“, u mom životu se desilo sledeće: zaljubila sam se (posle beskonačno mnogo besmislenih veza, živim sa čovekom kog neobično volim i vrlo sam srećna i spokojna), našla sam posao gde mi šef ne diriguje životom (to mi je ranije bilo normalno, nisam umela da se zaštitim, a pričala sam sa prijateljima o tome po tri sata na dan – da je strašno to kakva je situacija i da sam nemoćna), sa ocem imam nikad bolji odnos… ne kažem da su svi problemi nestali iz mog života, ma kakvi! ali, ja zaspim kad legnem da spavam i probudim se ujutru odmorna. i kad nastane problem – nekako se snađem sa njim.

    imam utisak da sam do nedavno sve to isto znla, samo na neki mnogo teži način. kao da su mi se otvorile putanje za prečice i kao da je sada život nekako lakši, jednostavniji.

    i zato… ako već veruješ i sama da je u pitanju nešto što polazi iz tebe, da tvoj želudac strada zbog tvoje glave… probaj da naučiš glavu da drugačije radi. a želudac leči dok se to ne desi.

    nije ovo nikakva čudotvorna terapija, smao jedno čišćenje i kao da se nanovo uči pristupanju problemu, promeni se formula, a konstante ostaju iste :)

    i ne boli majkemi. ni terapija. ni glava posle toga.

    1. Staša KoprivicaNo Gravatar
      14/09/2013 at 10:29 · Reply

      Uopšte ne mislim da je koincidencija, pa poenta svega i jeste da ide iz glave. Drago mi je što si to rešila.

  9. DeksNo Gravatar
    17/09/2013 at 14:59 · Reply

    Auuuu, ja mogu da potpišem sve ovo što si napisala… Od A do Š.

    N’o, ne znam jesi imala priliku da pročitaš jednu manju knjižicu, zove se Igra života i kako je igrati. Onako poučna knjižica, ne bavi se toliko temom zdravlja, ali se bavi skepticizmom, odlučnošću, i ne znam kako da nazovem, al aj da lupim, verovanjem u to da će se nešto ostvariti ako u to dovoljno jako veruješ – valjda OPTIMIZAM, SAMOPOUZDANJE. Interesantna je knjiga, valja pročitati, nekome može i da pomogne. Objašnjava malo i religijske stvari iz ugla na koji nisam pre naišao, i dopalo mi se, a dopalo se i mojoj devojci koja je potpuni ateista.

    A što se zdravlja tiče, znam par ljudi koji umisle da su bolesni od nečeg, pa posle nekog vremena stvarno obole od toga. Konkretno, znam ženu koja je godinu dana išla kod lekara, ubeđena da ima koksaki virus, sve joj analize radili nekoliko puta, negativna na koksaki. Međutim ona je i dalje bila ubeđena da ga ima, da bi joj ga na kraju i našli. Inače je žena ovako težak hipohondar.

    E, a što se tiče bolesti nastalih na nervnoj bazi, od nerviranja i slično, ti tu ne možeš ništa, koliko god sebi govorio da ne želiš da se nerviraš, podsvesno ćeš se nervirati, tvoj organizam će trepereti na svaku provokaciju i na sve što ti se događa a na šta ne možeš da utičeš (kažem iz iskustva). Tu svest ne igra neku ulogu, najveću ulogu igra podsvest. Kažu da hipnoza može da izleči kada postoji problem sa podsvešću, strahovima, nervozom, itd… Ili lake droge, opuste organizam, i ubijaju naše nervne ćelije, KOJE SU GLAVNI KRIVAC ZA ANKSIOZNOST… PI*KA IM MATERINA… Huuj, e tako…

    Kažu da osobu, tj. ličnost gradi ono što nam se događa u životu, i da takođe obrasci ponašanja zavise od toga šta nam se događa u životu. Česti su slučajevi da se usled šoka koji nastane posle nekakvog iznenadnog događaja (događaj može biti i lep, ne mora biti ružan) dešava promena ličnosti. Osoba može postati preko noći drugačija. U banalnim primerima koje možemo gledati u holivudskim kreacijama, najčešće promene su zlo u dobro i dobro u zlo. U realnosti, srećemo ljude koji postaju flegmatični i opušteni (ovo se ređe dešava i desi se uglavnom preko noći), ili nadrndani, nervozni, koji pre podne mrze sebe, a popodne ceo svet (na ovo se ipak ide postepeno, i to ako živiš životom koji je svakodnevno ispunjen pritiskom, jurcanjem za nekakvim uspehom i težnjom da se zaradi što više novca).

    Ja izmastih, a poente nigde.
    Dakle deco, idite na selo, čuvajte ovce, volite prirodu, budite deca Sunca i cveća, koristite kanabis, jer je to sveta biljka…

    Šalim se!!!

    Mislim da nije rešenje potpuno pobeći od problema i od stvari koje vas nerviraju, cilj je samo napraviti balans. Ljudski organizam je takav da mu sve dosadi, pa čak i lepe i opuštajuce stvari. Samo treba biti samouveren, sa puno entuzijazma, i sve može da se postigne.

    P.S. S obzirom da sam gledao tvoje klipove na Youtubu, pročitao par tvojih tekstova, i pogledao čime se baviš, zaključujem da si osoba koja može da uradi sve što poželi, da imaš puno samopouzdanja i da se ti bezveze nerviraš, tako da me intrigira… OTKUD TEBI ČIR NA ŽELUCU.
    Oko čega se ti nerviraš? Pevaš, sviraš, glumiš, pišeš… kuvaš, pereš, peglaš… Nije mi jasno.

Ostavite odgovor